Moja razmišljanja

Rešila sam ovih dana da napišem tekst o tome kako je u Srbiji teško naći drugi ili novi posao, jer sam sticajem okolnosti trenutno nezaposlena, obzirom da mi je firma u kojoj sam radila punih 15 godina bankrotirala i otišla u stečaj. To je u današnje vreme na žalost slučaj sa mnogim privatnim i državnim kompanijama u Srbiji. Od tada je prošlo skoro 2 godine, a ja sam još uvek nezaposlena. U međuvremenu nisam gubila vreme već sam se stručno usavršavala, tako što sam upisala višu školu i smer u kome imam dosta radnog iskustva i koji me inače zanima. To je upravljanje ljudskim resursima ili kako se sada popularno zove HR menadžment. 

Volim da radim sa ljudima i izazovno mi je da se bavim njima u poslovnom smislu, jer je ta oblast povezana sa psihologijom, koja mi je kao naučna disciplina uvek bila zanimljiva i bliska. E sada se verovatno pitate zašto još uvek nisam našla novi posao sa toliko radnog iskustva i u oblasti koja je u svetu a i kod nas veoma tražena pored IT-a? Pitam se to i ja, sada sve češće jer vreme prolazi, a ja ne postajem ni mlađa, niti sposobnija, samo mogu da održavam svoj um u normali tako što ću ostati pozitivna i ne predavati se u teškim situacijama. Ako izuzmem dodatno  školovanje aktivno šaljem CV na sve oglase iz oblasti ljudskih resursa svaki dan već godinu dana i ne znam na koliko kompanija je pristigla moja prijava sa radnom biografijom? Od tolikog broja poslatih prijava, zvalo me je možda 5 kompanija na razgovor od mogućih 100 na koliko sam konkurisala. Da li je to normalno sa kvalitetnim CV-om, ja ipak mislim da nije. 

Posle svega došla sam do zaključka da nešto ozbiljno nije u redu u našem sistemu i na tržištu rada. Oglasa ima dosta, stalno se traži novi kadar, a ja i dalje bez posla. Zbog toga sam počela da analiziram zašto je to tako? Da li je zbog mojih godina (sada imam 40), da li je što nemam fakultetsku diplomu, iako imam stručne sertifikate sa raznih obuka, domaćih i stranih kompanija kao i puno radnog iskustva, da li je možda zato što nemam izgled manekenke (iako smatram da pristojno izgledam) ili ipak zato što nemam jaku vezu i preporuku od osobe na visokoj poziciji za željeni posao u toj kompaniji? E mislim da je to glavni razlog kao i imati malo sreće. Što se  kaže naći se na pravom mestu u pravo vreme... 

Da se razumemo, ne smatram uopšte da sam nešto posebno stručna ili mnogo bolji kadar od onog koji se zapošljava, ali svakako  zaslužujem da uđem u uži krug za aplicirani posao iz mnogo razloga. Dakle, ako želimo da uspemo u tome treba širiti krug novih prijatelja, poslovnih poznanika, pratiti i ići na sajmove zapošljavanja, upisivati razne kurseve i ne gubiti veru u svoj cilj. Motivacija u svemu je jako bitna, tako da će se na kraju nadam se sav trud isplatiti. Treba raditi na sebi, biti pozitivan iako su vremena teška i možda nepoštena, ali najgore je padati u depresiju ili biti ljut na svakog i sve i postati tzv. hejter što bi rekla današnja omladina. 

Pouka ovog teksta nisu kritike i žaljenje za propuštenim šansama, već nada da će neko ozbiljan ipak prepoznati kvalitet i da će generalno biti bolje na našem tržištu rada i zemlji uopšte, jer kako kažu nada uvek poslednja umire. 

Šteta je što toliko kvalitetnih ljudi odlazi iz naše zemlje u beli svet radi boljih uslova života, zato pamet u glavu i ne dozvolimo da nas pobede oni sa lažnim diplomama i članovi raznih partija koje su na vlasti, koji se zapošljavaju samo zbog toga! 

Još jedan popularan citat za kraj:

" Kakve su ti misli, takav ti je život..." :)